Velika scena (25)

Predstava “Sterijin put u Srbe” bavi se devetogodišnjim boravkom Jovana Sterije Popovića u Srbiji i njegovim delovanjem kao ministra prosvete. Posmatrajući njegov rad u sferi koja nije opštepoznata otkrivamo da je za kratak period kao ministar osnovao najvažnije institucije Srpskog naroda kao što su začetak Akademije nauka, Narodni muzej, Čitalište…

"O kakvom tekstu je ovde reč? Dramaturg Stevan Vraneš je napisao dramu sa pet lica pod naslovom Svedobro. Od tih pet karaktera, tri su ženska. Od tri ženska lika, dva su vršnjakinje, žene u zrelim godinama, u godinama kada smo skloni da pravimo bilanse i svodimo račune sami sa sobom. To su uvek i svuda najbolje godine našeg života. I svaka generacija ima svoje. Jednima su ih pojeli skakavci, politika nebeskog naroda i ratovi devedesetih, drugi su prerano ostarili da bi dočekali tranziciju i demokratizaciju društva, treći su požurili da žive po diktatu i ritmu drugog nekog sveta koji im stalno stvara gorušicu. Kako god bilo, crta je podvučena, sagledava se pređeni put ne bi li se nastavilo dalje, isto kao i do sada ili nekim novim putem. Pitanje je i dilema".

Predstava TREZNILIŠTE nastala je po dramama "Bajka o mrvtoj carevoj kćeri", "Praćka" i "Murlin Murlo" Nikolaja Koljade. Ova predstava je koprodukcija UK „Vuk Stefanović Karadžić“, Narodnog pozorišta iz Kikinde i Užica, Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, Puls teatra iz Lazarevca i Sportsko-kulturnog centra Obrenovac.

Komedija Mandragola može se uzeti kao možda najbolji primer renesansne komedije: brzi prelazi kratkih scena, slojevit jezik, oštro ocrtani karakteri, komika izraza i situacije, erotski sadržaj, oštroumnost zapleta, koja već u naslovu upućuje na dvosmislenost, koja upravo zbog toga za mnoge interpretatore Makijavelijevog dela jeste izvorište i ishodište „makijavelizma“ i „antimakijavelizma“.

Vreme, „veliki proždrljivac“, neumoljivo mrvi sve što zatekne ispred sebe i njegovi su preobražaji uvek fokusirani na odnos snaga između sile i slabosti. Posmatrano iz te perspektive, „Kralj Lir“ jeste tragedija o prolaznosti, ne samo jednog čoveka već čitavog jednog sveta. Lir je, bar onako kako ga je Šekspir napisao, čovek koji se u svojim poznim godinama suočava sa ponorom.

DRAMATURŠKA EKSPLIKACIJA

Komad “Nevidljivi ljudi” bavi se različitim oblicima eskapizma. Kod Oskara to je beg od realnosti braka koji se urušio i ljubavi koja je izneverila očekivanja, kod Relje, koji se u poslu lekara stalno suočava sa smrću i patnjom, to je beg u alkoholizam, kod Darka beg iz zemlje u emigraciju... Kod Anite, beg od same sebe i sveta koji je okružuje.

Drama "Nečiste sile" bavi se poslednjim periodom života i stvaralašta Mihaila Afanasjeviča Bulgakova i njegovim sukoboma sa vladajućim strukturama. Koristeći se tačnim istoriskim činjenicama, na sceni ćemo imati priliku da zavirimo u život pisca, okolnosti u kojima je stvarao, kao i da budemo svedoci prepreka, koje su ga skupo koštale. Na sceni će se Bulgakov ovoga puta pojaviti, kao istoriska ličnost, koja predstavlja simbol borbe za slobodu mišljenja, a samim tim će postati tragični junak i dramski lik, jer kada se ukrste umetnikov osećaj istine i politički ciljevi vlasti neizostavno nastaje polje sukoba.

Zašto danas čitati Milutina Uskokovića i postavljati ga na scenu NP u Užicu?

Ako je to samo zato što je rođen u Užicu 1884. godine i tu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, onda u njegovom delu ne vidimo ništa više od obične bigrafske činjenice i površno shvaćene zavičajnosti. U tom slučaju dovoljna je bista koju niko ne primećuje i sokače u kome je tabla na mestu nekadašnje kuće Uskokovića nevidljiva medju izvodima rashladnih uređaja. To je mera našeg odnosa prema zavičajnom piscu.

Iako je komad lokalizovan on nije lokan. Tekst koji nosi suptilne reference i banalne, skoro vulgarne parole, isprepletan je sa scenama nasilja kao nečim najprirodnijim, čak ritualnim. Postoji pozorišna izreka, koja je skoro žanrovsko pravilo, da se komedije završavaju svadbom a da tragedije tako počinju. I ovde se treba poigrati sa tim kvazi hepi endom koji odbija da bude razrešenje.

Branko Ćopić je jedan od pisaca koji su obeležili brojna detinjstva naših ljudi, čovek čije likove i knjige volimo, i voleli smo, celog života. Od Nikoletine Bursaća do Bašte sljezove boje, Ćopić nas je pratio tokom odrastanja, i kasnije. Dosta toga je i dramatizovano, za pozorište i za film. Ali manje je poznato da je Ćopić pisao i drame, u kojima nailazimo na sve ono što postoji u njegovim knjigama i po čemu ga pamtimo. Jedna od tih drama je i ova koju smo sada postavili u Užičkom pozorištu - Odumiranje međeda.

Za mene je "Smećarnik" priča o "matricama" koje postoje iza svih "formi" kroz koje se naša stvarnost odigrava, tobože menja, raspada u "haosu" ili se pak smiruje u nekakvom prividu reda...istorija ima svoj tok, naše društvo prolazi kroz mnogobrojne krize u procesu napredovanja, demokratizacije, približavanja civilizovanom svetu...ali kakav god da je tok naše istorije određeni scenariji se ponavljaju....naš mentalitet ima sklonost prema specifičnim "modusima" kako će se peoblemi rešavati, prevazilaziti ili pak dodatno generisati...te "matrice" ne menjaju se kakva god da je ideologija na vlasti u Srbiji.

Koprodukcija:  Bitef teatar / Prvo prigradsko pozorište - Puls teatar Lazarevac / Narodno pozorište Užice

Jugoslavija dobija dimenzije nekakve izgubljene, mitske zemlje, i za one koji su je dobro poznavali jer su živeli u njoj, i za one koji su o njoj imali nejasnu predstavu. Međutim, dobivši dramu "Los Yugoslavos", pre no što ću je pročitati, upitao sam se šta jedan Španac zapravo zna o Jugoslaviji i konceptualnoj nacijiJugoslovena. Jugosloveni Juana Mayorge su metafora , drugo ime za sve što se dematerijalizovalo, za šta nismo sigurni gse se nalazi, o čemu imamo neku nejasnu idealizovanu predstavu ali za čim čeznemo, žudeći za toplinom, spontanošću, strašću koju pripisujemo tim neuhvatljivim pojmovima.

Komad je napisan kao kritika plemstva i njegovih mahinacija, ali je, istovremeno, i odraz tipičnih ljudskih osećanja i ponašanja (ljubav, moć, dužnost)... Upravo taj segment o ljudskim osećanjima i racionalnom principu spoznaje, inspirisali su me da se uhvatim u "koštac" sa Šilerovim komadom. Kako moju pozorišnu pažnju privlače teme o porodici i emotivnoj strukturi porodičnih odnosa, akcenat u komadu je na nemogućoj ljubavi dvoje mladih koji, po ka zna koji put u svetskoj literaturi, bivaju koleterarna šteta "velikih odluka".

 

Tema Brešanove drame o pokvarenosti ljudi i njihovoj pohlepi nije se promenila u novom društvenom uredenju ni skoro pola veka od njenog nastanka. Naprotiv, tekst “Svečane večere u pogrebnom poduzeću” samo potvrduje da je gramzivost u današnjem vremenu postala još izraženija, a tranzicija se samo pokazala kao podobno tlo za sve vidove ekonomskog kriminala i izoštrenija devijacijama vremena u kome živimo. 

"Skučeni vidici i siromaštvo duha bitno obeležavaju naše društvo. Osećanje promašenosti i prikaraćenosti proizvodi u ljudima zlobu i okrutnost ili infantilnu idealizaciju. Ako u Simovićevom komadu potražimo ogledalo naše današnjice, suočićemo se sa tragikomičnom slikom nas samih kao i ljudi koji su gotovo u potpunosti izgubili osećaj za lepo i dobro u sebi i u drugome, i sveli se na uživanje u patnji."

После три године и сто шеснаест успешно изведених летова, када су га скоро сви већ отписали као дотрајалу и ислужену машину и послали на отпад, на ужичко позоришно небо се поново винуо „БОИНГ – БОИНГ“! Та, некада моћна летилица је, захваљујући онима који су увек веровали у њу, вратила некадашњи сјај и снагу да својим путницима опет приушти несвакидашњу забаву током лета. Захваљујући квалитету нове, младе посаде „БОИНГА“, која је за врло кратко време успела да савлада све замке и тешкоће летачке обуке, а због чега им изражавам дивљење и захвалност, можете и Ви, драги поштоваоци наше куће, да уживате пловећи ведрим небом здравог и окрепљујућег смеха.

Капетан
Слободан Љубичић

Тешко је пред ваше гледање „Народног посланика“, Бранислава Нушића у изводјењу ансамбла Народног позоришта Ужице, одолети обећању да ћете видети добру представу.
О пуном поготку стављања на репертоар драмског текста најбољег српског комедиографа не би требало да се троше речи.

Koristeći tehniku blisku modelu drame u drami, autor Stiv Tešić u ovaj porodični komad implementira psihološka, socijalna i ontološka pitanja savremenog sveta na koja teško nalazimo odgovore. Šta je to što danas – u vremenu izgubljenih iluzija, u vremenu cinizma i otuđenja – još može da nas pogodi, šta nam uopšte deluje dramatično? Pratimo tragedije izražene u brojkama, slušamo o ovoliko ili onoliko hiljada mrtvih i unesrećenih, ležerno prelazimo preko „pitanja Kurda“ ili bilo koje slične teme koja vremenom izaziva samo zamor i dosadu, i pri tom bizarno, estetski samozadovoljno pronalazimo da u ovome svetu postoje skladne tragedije najvišeg reda. Izgubivši empatiju sa tragedijom drugog, odustavši od saosećanja sa tuđom patnjom, odustajemo i od sebe samih.

Budimo u vezi

  • Trg partizana 12 - 31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031) 522-097, 519-966