Režija - Ljubosav Majera
Kostimografija - Snežana Kovačević
Scenografija - Ljubosav Majera i Marijana Zorzić Petrović
Muzika - Zoran Vuković

Jedan kapetan - Tomislav Trifunović
Jedna kapetanica - Tanja Jovanović
Jedan uča - Nemanja Jovanović
Jedan večiti student - Vahidin Prelić
Jedan stolar - Vladimir Kurćubić
Jedan stolarski pomoćnik - Goran Šmakić
Jedan kralj - Momčilo Murić
Jedan kuvarica - Divna Marić
Jedan Slepac - Slobodan LJubičić
Jedan ađutant kraljev - Igor Borojević
Jedan stražar - Svetislav Jelisavčić

„Srbi su neosporno i dokazano slavoljubivi i kao pojedinci i kao narod. Kao i svi slavoljubivi narodi, u svom slavoljublju, skloni su da odveć ističu kako su oni prvi u mnogo čemu, pa čak da su prvi i u onom u čemu nikad nisu mogli biti prvi, sem da su direktni potomci starih Vavilonaca, Egipćana, Atlantiđana i drugih. Teško je zaista pronaći kod Srba bilo šta od onoga u čemu su oni stvarno bili prvi, a da tonisu ko zna koliko puta oglasili na sva zvona, čak i onda kad zvona nisu imali...
Priča Atentat je u najkraćem ova: Jedan Kralj, kome ne manjka narod, u novom i sjajnom odelu (kraljevo odelo je uvek novo i sjajno) krenuo je kroz narod koji se pod njim zlopati, da se uveri u obavezno oduševljenje naroda njegovom vlašću. Narod koji nema ništa iznosi sve pred kralja, pogosti ga svakim đakonijama, tako da se kralj nađe u velikoj nuždi. U toj nuždi, tamo gde kralj ide peške, kralj biva navučen na teren narodnih dasaka koje su već ranije bile presečene. Tako se kralj našao u velikom sranju koje je nastalo između vlasti i naroda. Ovu govnariju Miloš Nikolić koristi kao simbol svih govnarija vlasti, da bi narodnu motku doveo do jedne velike metafore...
I za Nikolića je sloboda često fraza, a tiranija uvek istina i pre i posle atentata, pa zato ni pričom ni dramskim postupkom nije odrešio narod, ostavio ga je u vezanom stihu... Stih mu je raznovrstan, čas je narodni deseterac, čas uzvišeni aleksandrinac, čas je himničan, čas parodičan, čas u službi silne vlasti i dovitljivosti naroda, kome sem te dovitljivosti ništa drugo nije preostalo.
Nikolić je u neobičnoj dramskoj priči pokazao svo oduševljenje naroda i jezik u kuđenju, ruženju i psovanju vlasti...“

Milovan Vitezović

Rođen 3. novembra 1951. godine u Bečkom Petrovcu. Diplomirao je pozorišnu režiju 1975. na Akademiji u Bratislavi, u klasi prof. Karola Zahara i prof. Miloša Pietora. Režirao je više od sto predstava (Kir Janja, Sabirni centar, Mačka na usijanom vrelom krovu, Posle pola veka, Tri sestre, Pokondirena tikva, Mirandolina, Lisistrata, Orest, Jezik gorštaka, Ludilo u dvoje, Klanica, Čekajući Godoa, Mušica, Sedmorica posle Tebe, Putovanje za Nant, Rodoljupci, Hasanaginica, Antigona, Majko da li čuješ moj vapaj...) u Beogradu, Novom Sadu, Bačkom Petrovcu, Somboru, Kikindi, Kruševcu, Zrenjaninu, kao i u Slovačkoj (Presov, Zvolen, Trnava). Oprobao se i u lutkarskim predstavama u Mostaru, Subotici i Zrenjaninu.
Uradio preko sto radio drama za decu i odrasle.

Najznačajnije nagrade:

Specijalna Sterijina nagrada Okruglog stola kritike, više puta nagrađivan za režiju na Vršačkoj pozorišnoj jeseni, Sterijina nagrada za režiju, više nagrada za režiju na Zemun festu, Ardalion za režiju na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, pet Zlatnih Maski za režiju na Jugoslovenskom dramskom festivalu u Trebinju, dva puta proglašavan za reditelja godine od strane kritičara (Antigona, Putovanje za Nant). Na jugoslovenskom Lutkarskom Festivalu dobio je medalju Srboljub Stanković-Lule, za najbolju režiju.

Poslastičar da te zavara, preko torte, koja je ništa, stavlja šlag, kandirano voće, jeftine ukrase. Ja sam, da te zavaram, radio isto, ali obrnuto. Tragično, surovo istinito, prikrio sam prelivom u stihu od bezobraznih reči, lascivnosti. Nisu, dakle, ovde bezobrazluci sami po sebi cilj, no nužno sredstvo.

Istorijske drame ili tragedije podrazumevaju ono što rade dvorski slikari ili ikonopisci: pojačavanje pozitivnih crta, ulepšavanje, tzv. šminkanje. Istorijska komedija (ako tako nešto postoji u pozorišnoj terminologiji) je nešto drugo: depoetizacija, demistifikacija, detronizacija i još ponešto na DE.

Ovu tzv. istorijsku komediju ja nisam izmislio, ona se stvarno dogodila u našoj lepoj domovini krajem devetnaestog veka, smo što nije bila u stihu. Nazvao sam je „istorijskom“ zato što atentati zasecanjem daske klozeta svom vladaru danas zaista pripadaju istoriji tj. nisu više mogući. Više, nažalost, nema onih klozeta s podom od dasaka, koje možemo zaseći, da nam vladar upadne u klozetsku rupu, mada i dalje imamo dosta vladara koji bi to zaslužili. I to je, čini mi se, prava tragedija ove komedije.

Kad u toku predstave čujete stihove: „Kad se jednom ova zemlja opismeni/ kad na ražanj antakne sve žbire/ neće više moći nekažnjeni/ nepismeni na vlast da privire“ ili: „... a poslanik dupe obriše biračem...“ pomislićete da sam komediju „Atentat“ napisao danas, juče, ili možda prekjuče, misleći na današnju našu vlast.

Napisao sam je 1984. misleći, naravno i na ondašnju, ali sasvim sigurno i na današnju vlast, kao i na buduću. Jer, kod nas se samo klozeti menjaju, vlast ostaje ista.

Miloš Nikolić    

Fotografije sa predstave