Prevod - Jelena Veljković
Režija - Nemanja Ranković
Scenski pokret - Ferid karajica
Dramaturg - Ksenija Radulović
Scenografija - Mia David Zarić
Kostimografija - Snežana Kovačević
Kompozitor - Miroljub Rasinski
Dizajn zvuka - Nikola Pejović
Saradnik na predstavi - Nebojša Graca
Inspicijent - Milena Radomirović
Sufler - Mileta Petrović

Aleks - Slobodan Ljubičić
Lenor - Divna Marić
Marija - Biljana Zdravković
Majka - Bojana Zečević
Kćer - Ivana Pavićević

Prizivam jednu misao Emila Siorana koji kaže da nas naša gađenja individualizuju, a naše nam sete daju ime. Ova opaska mogla bi se naročito primeniti na životni put pisca Stojana Stiva Tešića (1942 – 1996).

Ima neke neodređene strave u njegovim post-holivudskim komadima, strave koja željama njegovih junaka oduzima moć da stvaraju nove zablude. Oni konstatuju da je sve postalo bljutavo: materija gubi miris, snovi zagonetnost, i gastronomija i metafizika padaju kao žrtve slabog apetita.

Dakle, o moralnom posrnuću je reč, a Tešić je smatrao da je jedini pravi buntovnik koji danas postoji – moralna osoba. Pri tom, njegovi komadi nisu apstraktne moralističke raspre, već uzbudljiva svedočanstva savremenog sveta ovaploćena kroz temeljna etička pitanja. Svaki prizor iz njegovog dramskog opusa zamišljen je sa najvećim poštenjem.

Ne treba zaboraviti da on piše i kao stanovnik imperije na vrhuncu njene moći. To iskustvo ga kao umetnika obavezuje, zahteva moralnu reakciju. Stoga je poput Artura Milera ili Dejvida Memeta skenirao gordost njenih demokratskih načela i predrasude kojima se u ime tih načela trasira put u merkantilni pakao i kolateralne zločine.

Dozvoljeno je tvrditi da je Stiv Tešić mogao da bude Beket, koga je inače smatrao dramskim bogom. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog izjave da ako čovek ne može da bude zadovoljan u praznoj sobi, to je već simptom da nikad zadovoljan biti neće. Ljudsko biće, po njemu, može da ima samo jednu definicuju: to je ono biće koje može da voli bez motiva.

Sin oficira Radiše Tešića iz Solotuše, rođen je 1942. godine u Užicu, gde je proveo detinjstvo koje je njegova sestra Nađa, takođe američki pisac, evocirala u romanima Borac u senci i Rodna gruda.

Od svoje trinaeste godine – kada se njegova porodica nastanila u Indijani – živeo je u Americi. U romanu Jednog leta opisaće život radničke porodice iz istočnog Čikaga. Vazduh je ispunjen benzinom, mirišu čelik i nafta. Vonj se uvlači u nozdrve, a ima dana kada čađ pada kao crni sneg.

Studije na Indijana univerzitetu završio je 1965. godine. Stipendija koja mu je pripala kao članu Udruženja najboljih studenata omogućava mu studije na njujorškom Kolumbija univerzitetu. Doktorat na ruskoj književnosti i izvesnost katedre napustio je zarad vrhunske pustolovine književnosti. Priznao je da samo dok piše veruje u istinu. Neko ko se u ranoj mladosti inficirao Dostojevskim i Tolstojem drugačije nije ni mogao.

Prvi književni uspeh postigao je komadom Stolari koji je izveden na Brodveju 1970. godine. Slede komadi Gorsko jezero, Baba Goja, Gorki, Prolazna igra, Ulica Divižn...

Najveću pažnju, međutim, skrenuo je na sebe kada je 1979. godine kao mlad scenarista dobio Oskara za svoj prvi igrani film Breaking Away. Njujorški dramski pisac sa mesečnim tantijemima od nekoliko stotina dolara postaje scenarista sa stostruko većim ponudama. Prezirao je Holivud. Njujoršku adresu koju je delio sa suprugom Rebekom nikad neće promeniti. Družio se sa Vudi Alenom i Bobom Fosijem. Režiser pomenutog filma, Englez Piter Jejts, snimio je osamdesetih još nekoliko filmova na kojima je Tešić sarađivao kao scenarista – Eyewitness, Eleni...

Godine 1982 veliki uspeh postigao je i film Artura Pena Četiri prijatelja nastao po još jednom Tešićevom originalnom scenariju, u velikoj meri autobiografskog karaktera. Jugoslovenska premijera tog filma održaće se u Užicu. Ostaće upamćeno da je kupio kartu za svoj film od tapkaroša, braće Dalton, ne zna se pouzdano da li od Rajskog ili Paklenog.

Smatrao je da posle Vijetnama život u Americi više nije isti. Razočaran revizionističkim tumačenjima tog rata, posmatrajući rat u Zalivu i raspad Jugoslavije stvara svoje pozne, najzrelije drame: Brzina mraka, Povratak na početak, Na otvorenom drumu i Umetnost i dokolica. U isto vreme počeo je da zasipa Njujork Tajms i druga američka glasila protestnim pismima koja nikada nisu objavljena. Bog u jednom njegovom komadu ne kaže ni reč, ali svira čelo. Stalno svira istu muziku. Tešić je tvrdio da želimo da se oslobodimo pamćenja da je takav čovek ikada postojao, jer je on u našoj podsvesti postao dikatator.

Govorio je za sebe da je realista, ali taj realizam ne isključuje himere, grčevitost, gorčinu i saosećajnost. Kao i Srbija, koju je nežno i jetko voleo. Užice i Rača bili su izgubljeni raj njegovog detinjstva. Ponovo ga je otkrio u planinam Kolorada. Tu je, na 2600 metara nadmorske visine, jula 1996. u svojoj brvnari, za pisaćom mašinom doživeo srčani udar i tu je pored planinske kuće sahranjen.

Jan Kot će jednom zapisati da pozorište ima tri vrste obaveza: obavezu prema klasici, obavezu prema savremenoj drami i obavezu prema samome sebi. Posle više od pola veka Stojan Tešić, podno Zabučja odazivao se i na - Tole, vratio se svojim komadom Umetnost i dokolica na scenu pozorišta u rodnom gradu, pozorišta koje već godinama unazad dokazuje da ga, ispunjavajući sve tri pomenute obaveze, zaslužuje. I te kako!
Zoran Jeremić

UMETNOST I DOKOLICA

Čovek je samostalan, za sebe tek onda kad stoji na vlastitim nogama, a na njima stoji kada svoje bitisanje duguje isključivo samom sebi.

Kome je milost, sažaljenje i licemerstvo potrebno? Ljubav je tu kad je tu!
Umetnost i dokolica je opasan, zajedljiv komad u pogledu svoje suštine koja ubija. Suština sveta koju pokušavamo stvoriti kako bismo sačuvali svoje vrednosti i kako bismo dobili mogućnost stvaranja novih... Građenje tih vrednosti ponekad nas zna odvući od sopstvenog života i učiniti da počnemo želeti novi život... A u slučaju i da stignemo do samoostvarivanja može se desiti da izgubimo sebe.

Umetnost traži žrtve? Da li je glavni protagonista zaista žrtvovao sve oko sebe za sebe? Gde je granica između posla i privatnosti? Da li lik Aleksa oslikava povređenu sujetu dobro poznatu u našim pozorištima?

Okretanje vlastitoj subjektivnosti, svom intimnom doživljaju sebe u svetu, svojim nepoznatim porivima, kako bi se u njima održali...

Ovaj komad se može definisati i kao tragedija jedne glumačke porodice kao i svih ljudi u celom svetu.

Ne napuštajući svoju sopstvenu individualnost, Aleks Čejni, želeo je da sam bude drama. A da li je to dramatično?

Nemanja Ranković

Skok iz zahuktalog voza

Aleks Čejni, kao da pravim pogledom sopstvenog života, bio je jedan od onih ljudi koji su svakog dana svog života apsolutno sigurni da će početi da žive svoj život već narednog dana.

Stiv Tešić, Umetnost i dokolica

Aleks Čejni i nije tako loš tip. On je tek jedan od onih koji vas stalno izbezumljuju ili povređuju, samo zato što ne uspevaju da budu drugačiji.
Da može da bude drugačiji, i Aleks Čejni iskočio bi iz tog legendarnog Orijent Ekspresa koji tutnji, sa svim pogodnostima i udobnostima modernog života, zaronio bi u mrak i najzad počeo da živi svoj život. Ovako, Aleks Čejni putuje svetom u potrazi za novim komadom, u potrazi za onim što još može da nas uznemiri ili pogodi, jedva stigavši pri tom da se zapita postoji li išta još što i njega samog može da pogodi?

Ovaj eminentni i nepotkupljivi dramski kritičar nikada nije bio zlurad, nikada nikome namerno nije naudio, nikada nekog svesno povredio: ni svoju ženu koju je tiho i pritajeno izluđivao sve dok nije otišla sa željom da se nikada ne vrati, ni svoju ćerku koja je odmaglila iz kuće i postala umetnica odustajanja od svega (pa na kraju – i od sopstvenog života), ni ostarele roditelje koje nije uspeo da poseti pre nego što su umrli, ni odanu služavku koja ga napušta i prepušta samome sebi – dakle, sopstvenim lutanjima, tlapnjama, intelektualističkim egzibicijama, rešavanju velikih pitanja ljudskog bivstvovanja, ali iznad svega – strahu i samoći.

Koristeći tehniku blisku modelu drame u drami, autor Stiv Tešić u ovaj porodični komad implementira psihološka, socijalna i ontološka pitanja savremenog sveta na koja teško nalazimo odgovore. Šta je to što danas – u vremenu izgubljenih iluzija, u vremenu cinizma i otuđenja – još može da nas pogodi, šta nam uopšte deluje dramatično? Pratimo tragedije izražene u brojkama, slušamo o ovoliko ili onoliko hiljada mrtvih i unesrećenih, ležerno prelazimo preko „pitanja Kurda“ ili bilo koje slične teme koja vremenom izaziva samo zamor i dosadu, i pri tom bizarno, estetski samozadovoljno pronalazimo da u ovome svetu postoje skladne tragedije najvišeg reda. Izgubivši empatiju sa tragedijom drugog, odustavši od saosećanja sa tuđom patnjom, odustajemo i od sebe samih.

Na drugoj strani, kako odnosi u životu najčešće nisu jednostrani, kako je u pitanju uvek relacija uzajamnosti, pisac nam ipak ne suprotstavlja Aleksa kao negativca u ogledalu drugih, to bi bilo isuviše jednostavno rešenje. Uostalom, bio bi to i donekle nepravedan pristup. Aleksova supruga odustaje od karijere glumice, ćerka je već šampion odustajanja u brojnim disciplinama, a njegovi roditelji su možda već bili odustali od sebe samih pristavši da žive u zajednici bez ljubavi.

Zbog čega je tako teško napraviti makar jedan korak, otići i promeniti nešto, zbog čega druge tako često optužujemo za sopstvene promašaje?

Aleks Čejni – možda za razliku od ostalih bliskih mu ljudi – tu je bar konsekvenktan i ne okrivljuje druge: ako ništa, naše poštovanje taj hladnokrvni i opsednuti intelektualac zavređuje onda kad a na kraju pravi saldo svoga života i hrabro prizna da nikada nije uspeo da iskoči iz zatutnjalog Orijent Ekspresa u kojem je – uzgred – imao sve osim onoga što mu je uistinu bilo potrebno. A kada poželi da iskoči, pošteno naglasi da ne bi iskočio iz bilo kakvog altruističkog razloga, da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, nego pre svega zbog sebe samog: naprosto zato da – koliko od sutra – počne da živi. I svestan je da sutra nikad ne dolazi.

Ksenija Radulović