Došljaci

Adaptacija, režija i scenografija - Aleksandar Saša Lukač

Dramatizacija i tekstovi songova - Branko dimitrijević Bahus
Kostimografija - Snežana Kovačević
Kompozitor - Miroljub Aranđelović Rasinski
Scenski pokret - Ivica Klemenc
Dizajner tona i korepetitor - Nikola Pejović

Igraju
Vahidin Prelić - Miloš Kremić
Biljana Zdravković - Zorka
Nemanja Jovanović - Bogdan Vasić
Vladimir Kurćubić - Dragutin Ranković
Ivana Pavićević - Ljubica Zaharić
Divna Marić - Gospa Selena / Zorkina majka i Majka Miloša Kremića
Dragana Vranjanac - Reditelj, Glumica
Slobodan Filipović - Gospodin Stajić

Inspicijent - Milena Radomirović Comi
Sufler - Mileta Petrović
Tehničko vođstvo - Milena Jocić Obradov
Majstor scene - Slavoljub Vasić
Majstor svetla - Filip Marković
Ton majstor - Nikola Pejović
Video operater i montažer - Milomir Bogdanović
Rekvizita - Dragan Dimitrijević
Šminka - Mirjana Ilić
Izrada kostima - Ostoja Milošević, Filipa Jovanović, Milka Jevtić
Stolarski radovi - Tomislav Janković
Scenska tehnika - Mladen Ćitić, Duško Janković

Organizator - Ljiljana Matić
Umetnički rukovodilac: Nemanja Ranković
Direktor: Zoran Stamatović

Rođen sam 4. jula 1884. u Užicu, od oca trgovca. Školovao sam se… itd. Događaji koji su se zbili u mome ranom detinjstvu pokazali su mi surovo da, izvan najužeg porodičnog kruga, najbolji prijatelji su: priroda i knjiga. U istini, to troje me nikad nisu prevarili. I primali su me, oberučke i svojski, kadgod bih se iz ostalog sveta vratio, ranjen fizički ili moralno. Ma kako da su iskustva svaki put bila vrlo opora, jednom okrepljen, ja sam ostavljao sva ta tri prijatelja, da se vratim ponovo u svačiji svet, da se nanovo radujem i žalostim, nadam i razočaravam, radim i besposličim. Eto, ti prelasci iz jednog u drugi od ta tri sveta, to je moj život.  On je bio često gorak, dosadan, težak, besmislen, pun uvreda, ali, u trenucima prisebnosti, izgledao mi je uvek takav da ga ne bih dao ni za čiji drugi, kažem vam iskreno.

M.M.Uskoković

Reč reditelja

Predstava Došljaci plod je višemesečnog istraživanja ekipe brojnih saradnika, različitih generacija i umetničkih opredeljenja, iz koga su nastala dva autohtona scenaska dela  koja su ponajviše povezana našom željom da odgovorimo na neka pitanja koja postavlja delo Milutina Uskokovića. Ulični performans Došljak i predstava Došljaci naše su kolektivno razmišljanje vezano i za teme uskokovićevog romana i za mogućnosti njegove savremene interpretacije. Ponajviše smo se bavili pitanjem defetističkog determinizma – ideje koja je više puta naznačena incidencijama samouništenja Uskokovićevih junaka, ali, naravno, i Uskokovićevim samoubistvom početkom Prvog svetskog rata. Da li je taj defetizam ostao ključna komponenta identiteta našeg naroda, ili je on izgubljen tokom prošlog veka? Ili su se samo naši ukusi promenili, pa je taj defetizam, koji je kod Uskokovića bojen jednom sentimentalnom paletom, sada tretiran sa nama svojstvenim crnim humorom, pokatkada i cinizmom? Jasno je da krhka pleća jedne, pa i dve pozorišne predstave ne mogu da ponesu odgovore na ključna filozofska pitanja jednog naroda. Došljak i Došljaci su samo naš prilog tom diskursu kao i – možda manje apstraktnim, ali ne i manje važnim – pitanjima odnosa Srbije i Evrope, Užica i Beograda i, konačno, muškarca i žene u našem društvu.

Aleksandar Lukač

 

Došljaci (i dan-danas)

U vreme Prvog svetskog rata, oktobra meseca 1915. godine, među izbeglicama iz Skoplja, na prostorima Prištine, Kosovske Mitrovice i Prizrena, zatekli su se, igrom slučaja, i istaknuti srpski književnici Nušić, Bojić, Uskoković i Dis. Jedan od rodonačelnika modernog izraza u srpskoj književnosti, Užičanin Milutin Uskoković (1884-1915), „talentovani slikar beogradskog ambijenta, razočaran što mu se pred očima ruše mladalački ideali, tih je dana, da bi se spasao od života, sam izabrao smrt – i to upravo onu koju je najčešće birao i svojim književnim junacima – smrt u vodi*“. Da je znao da će i sto godina kasnije Srbija – uzalud (kao da je promašila grad, kuću i broj) – još snebivljivo kucati na vrata Evrope, da će se na istim (?) prostorima i danas tiskati iste (?) izbeglice, verovatno bi se dvaput utopio...
Kako čovek, prekoračivši sopstveni prag, a ne preskočivši pritom samoga sebe (čudan salto, za koji mu nikad niko nije rekao da je nužan, pa ga, valjda zato, nije ni probao), da se nađe i snađe u novoj sredini koja je, po definiciji, drugo... drugačije. Ovo će pitanje, čoveku običnom (ako drugačije i ima, drugačiji je upravo po tome što ume da izvede onaj neobičan salto), verovatno, zauvek ostati bez pravog odgovora, što, međutim, ne znači da isto pitanje ne treba i dalje uporno postavljati. Sebi i drugima.

Milojko Knežević

 

Aleksandar Lukač

Pozorišni reditelj, diplomirao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Kasnih sedamdesetih godina dvadesetog veka bio je u samom središtu kontroverzi političkog teatra sa predstavama Klasni neprijatelj (Pozorišna trupa Pleksus Boris Piljnjak, Beograd) i Tri sestre – sto godina posle (Zvezdara teatar, Beograd). U Užicu je sa izuzetnim uspehom režirao Vojceka (1987) i Ruževičevu klopku (1990). U profesionalnim pozorištima Kanade – gde živi od 1992. godine i danas predaju Pozorišnu umetnost na Univerzitetu Jork u Torontu, pripremajući doktorat iz oblasti političkog teatra – režirao je više od 50 predstava. Godine 2006. u Narodnom pozorištu Užice, posle petnaestogodišnjeg odsustva sa srpske pozorišne scene, režirao je komad Viktor ili Deca na vlasti, Rožea Vitraka. 

*citat iz članka pod naslovom Poslednji dani Milutina Uskokovića, autora dr Radomira Ivanovića, objavljenog u užičkim Vestima 1969. godine. Fotografije sa predstave