Režija - Predrag Klaba
Dramaturg - Milena Bogavac
Scenografija - Igor Vasiljev
Kostimograf - Snežana Kovačević
Originalna muzika - Milica Đorđević
Scenski pokret - Ivica Klemenec
Maske - Biljana Ugren Kovačević

Igraju

Ivana Pavićević- Ranjevska Ljubov Andrejevna
Slobodan Filipović - Gajev Leonid Andrejevič
Vladimir Kurćubić - Lopahin Jermolaj Aleksejevič
Bojana Zečević - Anja
Biljana Đoković - Varja
Vahidin Prelić - Trofimov Petar Sergejevič
Dragana Vranjanac - Šarlota Ivanovna
Svetislav Jelisavčić - Simeon Piščik Boris Borisovič
Slobodan Ljubičić - Epihodov Semjon Pantelejevič
Biljana Zdravković - Dunjaša
Tomislav Janjić - Firs
Danilo Petrović - Jaša

Inspicijentkinja - Milena Radomirović
Sufler - Milena Petrović

Tehničko vođstvo - Milena jocić Obradov
Majstor scene - Slavoljub Vasić
Majstor svetla - Filip Marković
Ton majstor - Nikola Pejović
Rekviziter - Dragan Dimitrijević, Milomir Bogdanović
Šminkerka - Mirjana Ilić
Izrada kostima - Ostoja Milošević
Stolarski radovi - Tomislav Janković
Farbarski radovi - Radojica Veselinović
Scenska tehnika - Mladen Ćitić, Duško Janković

Organizator - Ljiljana Matić
Umetnički rukovodilac - mr Nemanja Ranković
Direktor - Zoran Stamatović

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV

(1860-1904) Klasik je ruske i svetske književne baštine. Kao pisac kratkih priča, smatra se pretečom modernizma i utemeljivačem stilskih postupaka karakterističnih za književnost dvadesetog veka. Kao dramski pisac, u teoriji i istoriji teatra, često se svrstava uz Šekspira, a razloge za ovo poređenje ne treba tražiti u kvalitetu i estetskim odlikama dela ovih autora, već u kvantitetu uticaja koji su izvršili na pozorišnu umetnost. Čehov je, baš kao i Šekspir, svojim dramama zauvek izmenio tok pozorišne istorije. Uveo je dramu u dvadeseti vek, i sa samo sedam pozorišnih komada, uspeo da zada dominantan pravac u kom će se pozorišna umetnost razvijati. Taj pravac danas nam je poznat kao poetski realizam, koji je svoju pozorišnu razradu i utemeljenje dobio u predstavama  koje je, po Čehovljevim komadima, režirao veliki Stanislavski, sa ansamblom MHAT-a. S obzirom da je za manje od stotinu godina postao jedan od najizvođenijih, najčitanijih ali i najdetaljnije analiziranih pisaca svih vremena, malo je toga što se o Čehovljevom životu ili delima već ne zna. Ipak, možda bi trebalo podsetiti kako je rođen u trgovačkoj porodici, koja je ubrzo potom bankrotirala:  da je bio prinuđen da piše za novac kao da je i u svom iskustvu imao rasprodaju porodičnog i ličnog imanja. To je fabula „Višnjika“... Po struci lekar, Anton Pavlovič Čehov imao je prilike da tokom svoje medicinarske prakse upozna najrazličitije ljude: od bogatih do siromašnih, onih propalih do onih u usponu, od mudrih do ludih... Uspevao je da pronikne u njihovu suštinu, i to je sve ono ostalo što „Višnjik“ – komad s jednostavnom pričom – čini jedno od najuzbudljivijih drama ikada napisanih.

PREDRAG KALABA

Rođen je 1975. u Majdanpeku. Školovao se u Moskvi, gde je diplomirao na odseku za pozorišnu režiju, najuglednije ruske akademije dramskih umetnosti GITIS, a zatim u Berlinu gde na Akademiji umetnosti stiče zvanje dramskog pedagoga. Od 1998. godine, režirao je više od deset pozorišnih predstava u Moskvi (Teatar Majakovski); Krasnodaru (Teatar Maksima Gorkog); Beogradu (Bitef teatar, Beton hala teatar); Berlinu (Folks bine); Salzburgu (Toi teatar) i Vršcu (Narodno pozorište). U njegov dosadašnji rediteljski opus spadaju predstave po tekstovima Harolda Pintera, Vudi Alena, Karela Čapeka, Leonida Andrejeva, Tankarda Dorsta i Maje Pelević, a pozorišnoj publici u našoj zemlji poznat je po savremenim rediteljskim čitanjima klasičnih ruskih pisaca kakvi su N. V. Gogolj i A. P. Čehov. Odigrao je brojne pozorišne uloge, među kojima: Tizengausen („Pseći valcer“ L. Andrejeva, Teatar Majakovski, Moskva); Porfirije Petrović („Zločin i kazna“ F. M. Dostojevskog, Teatar Mladih, Krasnodar); Raša („Hadersfild“ U. Šajtinac, Folks Bine, Berlin) i druge... Prošle godine, odigrao je i glavnu ulogu u predstavi „Dete našeg vremena“, koja je po tekstu O. V. Horvata, nastala u koprodukciji tri pozorišta iz Bosne, Srbije i Nemačke. Njegov pozorišno pedagoški rad više puta je rezultirao zapaženim predstavama za decu i mlade... Kao umetnik koji živi na liniji Berlin-Beograd a radi širom Evrope, Predrag Kalaba se, između ostalog, za režiju „Višnjika“ odlučio u želji da istraži motiv napuštanja jednog mesta i prelaska u drugo, koji obeležava ovu dramu ali i biografiju reditelja.
VIŠNJIK ILI TRANZICIJA
Od komedije ka tragediji i nazad

Dramaturška beleška

U podnaslovu „Višnjika“ Anton Pavlovič Čehov dao je preciznu žanrovski odrednicu: „komedija u četiri čina“. Od tada je prošlo više od stotinu godina i više od stotinu velikih reditelja, teoretičara i pozorišnih umetnika, pokušavalo je da ovu zadatost ospori.

U jednoj sačuvanoj prepiski Čehov prebacuje Stanislavskom kako je od njegovih komičnih junaka stvorio plačljivce. U odgovoru na Čehovljevo pismo, Stanislavski priznaje da je prilikom čitanja „Višnjika“ i sam plakao „kao žena“, zatim nastavlja ubeđujući Čehova da preispita svoje stavove o tragičnom i komičnom, uveravajući ga da je ovaj komad novovekovna tragedija. Da li je?

U svojoj knjizi „Čehov, dramski pisac“ Jovan Hristić primećuje kako je teško kao ozbiljne junake primiti plemenite ali detinjaste ličnosti kao što su Ranjevska i Gajev, ili kao što je Peća Trofimov, „veliki intelektualac“ a večiti student, koji neprestano priča o radu i ako živi u najgoroj bedi, uporno se ne prihvatajući nikakvog posla.

I zaista, u Čehovljevom „Višnjiku“ nema ničega što odgovara karakteristikama klasične tragedije. Nema velikih događaja. Nema heroja. Nema herojske smrti, ni mučeničkog života. Nema razljućenih Bogova, pa je pitanje hibrisa sumnjivo i komentarisati. Komad se centrira oko jednog sasvim običnog događaja. Selidba. Hipoteka. Kupoprodaja nekretnine... ništa. Ili bar: ništa preterano. Komad završava tamo gde počinje novi život, novo danas i novo sada, za sve junake. Komad završava novim početkom.

I niko nije mrtav zbog velike ideje. I niko nije, zaista, kažnjen za svoje velike greške. I nema pobune protiv utvrđenog poretka. Naprotiv, poredak je taj koji se menja, nekako sam od sebe ili bar bez ikakvog učešća likova u toj promeni. Ono što je Čehov prepoznao kao komiku, jeste patetična potreba junaka da svoje svakodnevne probleme preuveličaju do tragetskog nivoa. Da ih proživljavaju tragetski, rađe nego da pokušaju praktično da ih reše. Junačići u raskoraku između prošlog i sadašnjeg, tako zagledani u sebe a tako nesvesni sebe u datim okolnostima za Čehova su tvorili komediju. Da li? ...

Tokom čitanja ili gledanja Višnjika, čak i najveći cinici retko se smeju. Pa tako ova drama ima karakteristike komedije, efekat koji na publiku ostavlja katarzičan je, u tragetskom smislu. Najbliže žanrovsko određenje Višnjiku nije dao ni autor ni mnogi reditelji koji su ovaj komad doživeli kao tragediju, već teoretičar Frensis Fergason koji ga je nazvao teatarskom poemom o teškoći prihvatanja promena.

Ova definicija čini se najtačnijom jer ne odriče ni komičnu ni tragičnu dimenziju drame. Jednostavno rečeno, Višnjik je priča o tranziciji. O prelasku iz jednog u drugi društveni sistem, koji za sobom nosi tragične, komične i tragikomične epizode. Sve ostalo su pitanja subjektivnog doživljaja.

Pitanje da li je Višnjik bliži tragediji ili komediji, jednači se pitanjem čime je bliži život u tranziciji. Ako mene pitate, složila bih se sa Čehovom. Tranzicija je tragična, ali su komični svi oni koji nisu u stanju da joj se nasmeju. Da prema njoj uspostave kritičku distancu, odnosno da u okviru društvenog sistema u raskoraku, iskorače u lično, individualno, vertikalno i zaista važno.

Zato sam se obradovala Kalabinom pozivu da zajedno uradimo komičnu adaptaciju „Višnjika“... U razgovoru oko toga, brzo smo se složili oko toga da postavka ove drame u Srbiji danas, dobija veoma aktuelnu, šta više: dnevno-političku dimenziju kao i odgovarajući društveni angažman.  Kako bi istakli paralele između Čehovljeve Rusije i društva u kome živimo, želeli smo da napravimo svojevrsnu posrbu. Da višnjik pretvorimo u šljivik koji ćemo na kraju poseći, da bi izgradili hipermarket. Želeli smo da svim motivskim celinama u Čehovljevoj drami, nađemo odgovarajuće ekvivalente iz tragikomične Srbije, u tranziciji iz nacionalizma u konzumerizam. Međutim, već prilikom prvog zajedničkog prolaska kroz dramu, shvatili smo da za traženje ekvivalenata nema razloga. Da su sve priče koje smo želeli da ispričamo već unutra i da za povlačenje paralele između Višnjika i „Srbije među šljivama“ nisu potrebne krupne dramaturške intervencije, već ozbiljno istraživanje Čehovljeve simbolike. Zaronili smo u Višnjik i otkrili svet. Čitav jedan svet, sasvim nalik na ovaj ovde.

Nismo odustali od insistiranja na komičnom i ako smo u razgovoru sa saradnicima i glumcima, po ko zna koji put otvorili dobro poznatu raspravu o tome šta je Čehov mislio kad je svoje remek-delo nazvao komedijom. Neko je rekao da se šalio. I to je dobar, zanimljiv odgovor. Šaliti se dok pišeš tragediju, ili plakati dok igraš u komediji – to je Višnjik. To je Srbija. To je tranzicija u kojoj živimo i tranzicija koju smo preživeli u radu na ovoj predstavi.

Milena Bogavac

Višnjik. Predivan. Magičan. Znamenit. Svet.
Potrošen. Proćerdan. Prodat. Kupljen.  
Višnjik u raskoraku. Između prošlog i sadašnjeg.
Dobrog starog i vrlog novog.
Prvih i drugih gospodara.
Onih što gube i onih što stiču.
Višnjik. Vrt. Botanički. Zoološki.
Višnjik – teritorija. Višnjik. Posečen.
Raskopan. Napušten. Pregrađen. Prezidan.
Zazidan. Porobljen. Oslobođen.
Višnjik – biografija. Višnjik u tranziciji.
Višnjik vidljiv i Višnjik nevidljiv.
Višnjik na zemlji. Višnjik na nebu.
Koji je čija senka?
Višnjik stvaran i višnjik nestvaran.
Višnjik – poreklo. Mit. Višnjik – budućnost. Život.
Čiji je Višnjik? Kome on može da pripada?
Sveobuhvatan kao metafora.
Prolazan kao vreme.
Stvaran kao tranzicija.

...“Čovečanstvo se kreće napred, usavršava svoje snage. Sve što je za njega nedostižno, kad-tad postaće blisko, razumljivo. Samo treba raditi. Pomagati svim snagama onima koji traže istinu... Kod nas radi vrlo malo njih. Ogromna većina inteligencije ništa ne traži, ništa ne radi, nije sposobna za rad. Nazivaju sebe intelektualcima, a mlađima govore „ti“. Sa seljacima postupaju kao sa životinjama, ne čitaju ništa ozbiljno, o nauci samo pričaju, u umetnost se ne razumeju. Svi su ozbiljni: stroga lica, ozbiljni razgovori. Filozofiraju i vide: radnici vrlo loše jedu. Ovi lepi razgovori kod nas služe samo da se zamažu oči. (...)“

A. P. Čehov, 1903.